U našem malom gradu

У нашем малом граду забранили су да се продаје по једна карта за биоскопске представе. На протесте усамљених пензионера и уседелица које живе са мачкама, управник кинематоскопа је објаснио како неки родитељи за пројекције дечијих филмова често купе само једну улазницу, да би им после и по три детета седела у крилу. Губимо профит, седишта се хабају – рече управник.
А Онај ко сâм долази у биоскоп не заслужује ништа осим презрења – додао је у мислима.
И Онај ко сâм чита књигу, рекох убрзо затим, у међугутљају.
Књиге, викнух, треба читати у друштву! Да лева рука левог и десна десног читаоца држе корице, док остале две држе, макар и малим прстима, једна другу. Или грле неке вратове – голе и без уштирканих оковратника и дијамантских огрлица.
Али, биоскопи остају популарнији. Наиме, у њима, уместо корица књиге, две крајње руке држе кесе са кокицама.
У нашем малом граду све је већи број бракова усамљених пензионера и уседелица, који су се удружили у куповини биоскопских карата.
Времена се мењају, рече управник биоскопа, слегнувши раменима. Наздрависмо за срећу. Требаће нам.