Sa guslama u praznoj šaci

Нека непозната кућа, неки мени непознати људи. Трудим се да останем непримећен. Изгледа да је то заправо кућа неких наших далеких соколачких рођака. Моји се однекуд појављују, подгуркујући ме. “Хајде” – веле – ”немој да нас обрукаш.”
Још увек ништа не схватам. Шта ћу ја овде, о чему се, дођавола, ради? Наједном, жамор се претвара у наизглед нехајну тишину, а погледи се окрећу управо ка оном месту у соби на коме, не бих то хтео, али стојим.
- Дедер, реци нешто!
- Овај... шта?
Мојима непријатно, али се осмехују на присутне, као кривци пороти.
- Нека пјева, кад неће да прича! (увређен непознат глас)
Турају ми неке гусле у руке. А ја не умем да свирам гусле. Ја не желим да свирам јебeне гусле!
- Како да свирам без гудала?
- Прстима, к’о свако! (опет онај глас, коме увређеност прераста у кивњу).
Поготово не умем да свирам гусле прстима. Покушавам, превлачим прстима преко жице, али зној клизи по целој шаци. Ја не умем да свирам гусле!
- Ја не умем да свирам гусле! – урлам бацајући их. Наједном, провиђењем, падају ми на памет невезани стихови. Скачем на сто, вичући:

“Хиљаде очију са хиљада глава
Са стржевог коца
Сјаје к’о звезде са неба плава
Наше последње вече
Тече
Попут најцрње реке, покрај Сокоца!”

Ћутња. Затим се онај глас почеша по темену и збуњено рече:
- Али, Соколац нема ријеку.
Пробудих се у зноју. Питао сам оца, он је докторирао на сновима, шта све то може да значи.
Дијагноза је, наравно, била да човек не може у сну да смисли песму.

Ја мислим да може, само треба да уме да сања.