Kapetan Vitriden

Колико пута сам прешао улицу
Нисам ни размишљао
Где би ме одвела та дуга улица
Да сам само мало даље њоме ишао
Господин Случај каже ми – Слушај,
Докле ти мислиш тако са животом?
Из своје чаше испијам гутљај
И мрмљам себи у браду, мрмљам себи у браду:
- Отом потом...
Почиње да ме нервира

О како само често сам ловио
Најлепшу звезду Даницу
Колико пута врат поломио
Док сам ударао главом о таваницу
И увек ме је удар о под
Уз тресак довлачио свести
У мојој руци – голуб црн
Који је донео лоше вести
Почиње да ме нервира

Док газда крчме ''Капетан Витриден''
Записује рачун, застаје
И каже – Исувише дугујеш, Момак
Пола живота већ си пропио
А реци – шта си за то време добио
Само мучнину. У устима осећај горак

Колико пута сам прошао крај куће твоје
Увек је светло горело
Увек бих прошао, нисам ни слутио
Да сам се можда баш ту упутио
А ти си, иза завеса,
Чекала принца на белом орлу
Да ти свој осмех донесе
Увек би заспала у зору
И дуго стискала јастук
Натопљен побеглим сновима

Док газда крчме ''Капетан Витриден''
Записује рачун, застаје
И каже – Исувише дугујеш, момак
Пола живота већ си пропио
А реци – шта си за то време добио
Само мучнину. У устима осећај горак

Ма ћути, Матори
Ноћас ми не требаш ни ти
Ни теби слични агитатори
Здраве памети
Вечерас желим само још једном
Само још једном налити
Још једну пуну чашу у своје празно срце
Тако жедно љубави